TL;DR Razmisli da potražiš drugi posao.

Na početku je važno da citiram koleginicu: “Nije toksično samo okruženje, toksična su ponašanja i odnosi. Kada kažemo da je okruženje toksično, skidamo odgovornost sa ljudi.” 

Ipak, deo odgovornosti je i na organizaciji. 

Organizacija u kojoj ne postoje dobre prakse ponašanja koje i sama organizacija promoviše, klizi ka toksičnosti. Postoje i one organizacije u kojima se nominalno promovišu dobre prakse ponašanja, a iza kulisa se kolege podstiču na sukobljavanje. 

Da bi vam ovaj tekst bio što korisniji, prelazim odmah na “hvatanje” elemenata toksičnosti. 

Manje očigledni znaci koji signaliziraju postojanje toksičnih elementa u okruženju u kom radite

Elementi koje ću navesti u nastavku teksta postoje u mnogim okruženjima, a mi treba da držimo naša čula naoštrenim i da prilagodimo svoje reakcije na njih. 

Česte promene pravaca, nekonzistentnost u donošenju poslovnih odluka

Imperativ promena u vremenu u kom živimo nije da se menjaš bez plana, već da prilagođavaš razvoj svoje organizacije promenama. Tempo i način prilagođavanja jedne organizacije promenama je u bliskoj vezi sa biznis ciljevima. 

Ukoliko menadžment često menja pravac u vođenju biznisa pod izgovorom “prilagođavamo se promenama”, a nemaju jako utemeljenje u brojkama koje su ključne za uspešnost organizacije, govorimo o liderstvu bez jasnog cilja. 

Trivijalizacija i relativizacija konfliktnih situacija među zaposlenima

“Ona stvarno nije imala lošu nameru!”

“Ti znaš kakav je on. Ne možemo da uradimo ništa po tom pitanju.”

Obe rečenice predstavljaju klizav teren i ukazuju na nespremnost organizacije da se nosi sa konfliktnim situacijama, ali i sa zaposlenima koji ne poštuju kodeks etičkog i profesionalnog ponašanja. 

Trgovina (mešetarenje) informacijama o članovima tima

Znate onu situaciju kada se dolazak nekog zaposlenog u kompaniju najavljuje kao dolazak mesije? Ili kada se nečije unapređenje uzima za primer, pa se prave paralele između kolega i poredi se uglavnom neuporedivo? 

I kao šlag na tortu, kada unutar jedne organizacije trgujete informacijama o drugim osobama kao najvrednijom valutom, velika je verovatnoća da ste upali u crnu rupu kulture ogovaranja, kao i da ste izašli iz domena “znaci upozorenja” i zakoračili duboko u toksičnost. 

Dakle, šta da radim? 

Nema pravog rešenja i tačnog odgovora na ovo pitanje. Ne možemo da zavrnemo rukave i da u jednom danu odlučimo da ćemo početi da menjamo radno okruženje, ali možemo da utičemo na njega tako što ćemo menjati i prilagođavati naše ponašanje. 

Zapitaj se šta je tu za tebe

Postavi sebi pitanje zašto radiš u toj kompaniji i šta te ispunjava na tom radnom mestu. Neki od vas će odmah pomisliti “kolege su mi super, ostajem zbog njih”. Koliko god da su kolege važan deo radnog okruženja, kada te savlada iznurenost zbog atmosfere na poslu, ti se vratiš kući gde nema kolega saboraca i saborkinja. Šta na kraju dana ostaje za tebe i čini da se dobro osećaš zbog posla kojim se baviš? 

Ako pronađeš da postoji nešto vredno za borbu, bori se.

Kada konstatuješ da radiš u okruženju koje ti ne prija, prva reakcija je da pružiš otpor i da se boriš. Tada je najvažnije da se vratiš na prvo pitanje, šta je tu za tebe, i što je realnije moguće, odrediš mogućnost svog uticaja na situaciju u kojoj se nalaziš. 

Mnogo je lakše otići ako si se borio/la.

Čak iako promene i prilagođavanja koje praktikuješ na sebi nisu urodile plodom da se izboriš sa teških situacijama na poslu, u redu je da odlučiš da odeš. 

Umesto zaključka: najvažnije su tvoje antene i ono što ti primaš kao signale u poslovnom okruženju u kom radiš. I na kraju dana, nemoj da zanemariš kakav osećaj imaš kada prođe još jedan radni dan.